Фудбалски терени у БиХ постали су огледало карактера сваког ко се клади. Док навијачи живе за боје клуба, озбиљни играчи знају да је једина боја која на крају нешто значи – боја новчаника. Зато гледају табеле, гол-разлику, распоред, умор играча, повреде и тренерске рокаде. Зрински са серијом побједа дјелује недодирљиво, али један потцењени противник или кључна повреда могу претворити “сигуран” тикет у болну лекцију. Сарајево и Жељезничар привлаче масе, а кладионице то знају и често “кажњавају” емоционалне улоге лукаво постављеним квотама.

У том лавиринту адреналина, једина стварна предност је дисциплина. Провјера лиценце кладионице, читање рецензија, праћење искустава других играча и контролисање улога важнији су од било ког дербија. Бонуси, фрее бетови и промоције могу изгледати као поклон, али су често мамац за импулсивне. Онај ко научи да каже “доста” у добитку и у губитку, схватиће да је прави тријумф не у једном великом поготку, већ у томе да фудбал остане игра – а не почетак личне финансијске катастрофе.